Tehnike discipline
Odabir odgovarajuće disciplinske tehnike može zavisiti od vrste neprimerenog ponašanja koje dete pokazuje, od uzrasta deteta, detetovog temperamenta, kako je već spomenuto, o roditeljskom stilu. Iako se najčešće koriste nagrade i kazne – kazne nisu uvek najbolje rešenje.
Nagradite poželjna ponašanja
Uočavanje i uvažavanje poželjnog ponašanja je najbolji način podsticanja deteta da s takvim ponašanjem i nastavi. Umesto da roditelji uzimaju „zdravo za gotovo“ ponašanja koja su pozitivna i poželjna – bilo bi efikasnije da na njih obraćaju više pažnje i pohvale svoje dete za to. Kao i svaka osoba - deca vole pohvalu, vole priznanje da čine nešto dobro i da je neko ponosan na njih zbog onog što rade. Takav osećaj, nadalje, navodi na ponavljanje poželjnog ponašanja kako bi ono opet bilo priznato i pohvaljeno.
Čini se vrlo jednostavno, ali zapravo uopšte nije. Alan E. Kazdin – prof. naglašava da ljudski mozak ima pristranost prema onome što je negativno tako da zbog toga roditelji pridaju više pažnje detetu kad se ono ponaša neprihvatljivo, a manje kada se ponaša „kao anđeo“. Osim toga, nepoželjno ponašanje može ugroziti dete pa je i to jedan od razloga zbog kojeg se više pažnje obraća na takva ponašanja. Stoga, dr. Kazdin savetuje da odnos pohvale i kritike bude najmanje 3:1 ili čak 4:1 te da pohvala treba biti iskrena i popraćena zagrljajem.
Otklonite potencijalna iskušenja
Budući da su deca znatiželjna i žele istraživati svet oko sebe, dobro bi bilo da im se iz okoline uklone svi potencijalni predmeti i sadržaji koje ne želite da diraju ili koji bi mogli dovesti do nepoželjnog ponašanja. Na primer: daljinski upravljač televizora, telefon, sredstva za čišćenje, sitne stvari kojima bi se mogli ugušiti, nakit, oštri predmeti, stvari koje bi mogli uništiti i sl. Na taj način je moguće izbeći neželjene situacije.
Odvucite pažnju
Ako dete ne miče pogled s neželjenog objekta ili ga stalno dira – najbolje je mirno reći „NE“ i pomeriti dete iz takve situacije ili odvratiti mu pažnju na neku drugu aktivnost.
Važno je stalno imati na umu da ne treba udariti dete. Naime, mala deca još nisu sposobna da povežu fizičku kaznu s neželjenim ponašanjem. Kada roditelji udare dete, uče ga da je uredu nekoga udariti kada oseća ljutnju.
Koristite „time-out“
Ova disciplinska tehnika može biti vrlo poučna kod male dece. Dvogodišnjaku ili trogodišnjaku – koji baca stvari, udara sve oko sebe, baca hranu i slično – treba napomenuti zašto je takvo ponašanje neprihvatljivo i odvesti ga na (unapred određeno) mesto za pauzu ili tzv. „time-out“ kako bi se smirio i pomerio iz situacije koja ga dovodi u iskušenje da radi ono što ne sme. To mesto može biti stolica na udaljenom mestu sobe ili tzv. „mesto za razmišljanje“. Dovoljno je da dete tamo ostane nekoliko minuta, ali treba paziti da se ne pretera jer tada gubi smisao – dete može i zaboraviti zbog čega je uopšte odvedeno na „time-out“. Obično se u „time-outu“ boravi onoliko minuta koliko dete ima godina. Drugim rečima, ako se dete ponaša neprihvatljivo, treba mu objasniti da se to ne sme i zašto se ne sme već ga odvesti na “mesto za razmišljanje”. Vremenski period treba biti prikladno dug da uvidi i zapamti kako to nešto ne sme raditi jer će u suprotnom ponovo biti udaljen.
Dr. Timothy Verduin, bavi se interakcijskom terapijom „roditelj-dete“ pa navodi da roditelji često ulažu ogromne napore u davanje nejasnih disciplinskih upustava svojoj deci, ne dajući im dovoljno vremena da ih ispune. Primer: dok roditelj i dete prelaze put: „Budi oprezan!“. Suprotno tome, jasno i efikasno upustvo je: „Uhvati me za ruku!“. T. Verduin savetuje roditeljima, da broje do pet nakon što detetu daju upustvo, kao što je primer: „Obuci kaput“. Većina roditelja čeka sekundu ili dve pre nego što detetu zada nova upustva što lako dovodi do vikanja i prijetnji jer dete ne stigne da izvršiti prethodno upustvo.
izvor: www.istrazime.com
